Veštački „savršeni jezik“ – zašto je na kraju izgubio od običnog poljskog cveta?

Da li vam se ikada učinilo da je učenje stranih jezika previše teško?

Reči koje se ne mogu zapamtiti, gramatika koja se ne razume, i razni čudni izgovori. Ulažemo ogroman trud, samo da bismo mogli da komuniciramo sa ljudima iz različitih kulturnih pozadina i vidimo širi svet.

U takvim trenucima, možda vam padne na pamet misao: Zar ne bi bilo divno kada bi postojao univerzalni jezik koji je super jednostavan, savršeno logičan i koji bi svako mogao da nauči odmah?

Verovali ili ne, pre više od sto godina, neko je zaista pretvorio ovu ideju u stvarnost. Zove se „esperanto“.

Njegov tvorac je bio poljski lekar, koji je svedočio mnogim sukobima koji su nastali zbog nerazumevanja među ljudima različitih jezika. Zato je želeo da stvori neutralan jezik, lak za učenje, kako bi uklonio barijere i povezao svet.

Ova ideja zvuči gotovo besprekorno. Pravila gramatike esperanta se, navodno, mogu naučiti za jedno popodne, a rečnik uglavnom potiče iz evropskih jezika, što ga čini vrlo pristupačnim za mnoge.

Međutim, više od veka je prošlo, a ovo „savršeno rešenje“ je gotovo potpuno zanemareno, postavši nišni hobi u krugovima zaljubljenika u jezike.

Zašto?

Odgovor je jednostavan: zato što je to kao pažljivo dizajniran plastični cvet.

Savršeno, ali bez mirisa

Zamislite plastični cvet. Boje su mu žive, oblik savršen, nikada ne vene i ne treba ga zalivati niti đubriti. Iz svakog ugla, on ispunjava definiciju „cveta“, čak je „standardniji“ od pravog cveta.

Ali nikada ga nećete zavoleti.

Zato što nema život, nema dušu. Nema priču o puštanju korena u zemlji kroz vetrove i kiše, niti jedinstveni miris koji privlači pčele i leptire.

Esperanto je upravo taj plastični cvet u svetu jezika. Njegova gramatika je pravilna, logika jasna, eliminisane su sve „nepravilnosti“. Ali jezik nikada nije bio samo hladan alat za razmenu informacija.

Prava vitalnost jezika leži u njegovom jedinstvenom „mirisu“ – to jest, kulturi.

Zašto učimo novi jezik?

Učimo engleski ne samo da bismo razumeli uputstva za upotrebu, već više da bismo shvatili omiljene engleske tekstove pesama, gledali najnovije holivudske hitove i razumeli taj specifičan humor i način razmišljanja.

Učimo japanski da bismo lično doživeli letnje festivale iz animea, razumeli osećaj usamljenosti u delima Harukija Murakamija i osetili duh majstorstva u japanskoj kulturi.

Iza reči poput „Jianghu“ (svet borilačkih veština i avantura), „Yuanfen“ (sudbinski susret), „Yanhuoqi“ (duh svakodnevnog života i toplina običnog života) u kineskom, ili „Cozy“ (udobno) i „Mindfulness“ (svesnost) u engleskom, taložene su hiljade godina istorije, mitova, običaja i načina života.

To je prava čar jezika, to je „miris“ koji nas privlači da savladamo mnoge poteškoće i učimo.

A esperanto, taj „savršeni cvet“ rođen u laboratoriji, upravo to i nema. On ne nosi zajedničko sećanje naroda, nema književnost, muziku i film koji su se razvijali zajedno sa njim, niti duhovite dosetke i forice koje se prenose s kolena na koleno.

Savršen je, ali nema ukusa. Ljudi neće biti fanatični zbog alata, ali će biti očarani kulturom.

Ne treba nam ujedinjenje, već povezivanje

Da li je onda taj san o „svetskoj povezanosti“ pogrešan?

Ne, san nije pogrešan, samo način njegovog ostvarenja treba da se unapredi.

Ono što nam treba nije da zamenimo bezbroj šarenih i raznolikih „divljih cvetova“ sveta jednom „plastičnom ružom“, već da izgradimo most koji će povezati sve vrtove. Ne bismo smeli da žrtvujemo jedinstvenu kulturu i istoriju iza svakog jezika radi pogodnosti komunikacije.

U prošlosti, ovo je delovalo nedostižno. Ali danas, tehnologija ostvaruje taj san na mnogo divniji način.

Alat poput Lingogram je odličan primer. To je aplikacija za ćaskanje sa ugrađenim AI prevodom, koja vam omogućava da slobodno komunicirate sa bilo kim u bilo kom delu sveta, koristeći svoj maternji jezik.

Kada vi na kineskom izgovorite „Yanhuoqi“, druga osoba će odmah videti najprikladniji prevod i objašnjenje. Ne morate prvo postati stručnjak za jezike da biste direktno osetili autentičnost tuđe kulture.

Ne briše jedinstveni „miris“ svakog jezika, već vam omogućava da direktnije i lakše osetite miris drugog cveta.

Ovo je možda bolji način za povezivanje sveta: nije eliminisanje razlika, već prihvatanje i razumevanje svake razlike.

Na kraju krajeva, istinska komunikacija počinje kada smo spremni da cenimo razlike jedni kod drugih.