Tvoj zavičajni govor nije zaostao, već je zaboravljeno blago

Jeste li ikada imali ovakav trenutak?

Kad razgovarate telefonom s porodicom, instinktivno želite da koristite mandarinski, jer vam se čini „zvaničnijim“; na okupljanju prijatelja, kad čujete nekoga da govori dijalektom, u sebi mu prilepite etiketu „zaostalo“ ili „staromodno“; čak, kada vas pitaju „Da li govorite zavičajnim jezikom?“, pomalo neugodno odgovorite: „Pomalo, ali ne znam baš tečno da govorim.“

Čini se da smo svi prihvatili činjenicu: mandarinski je „jezik“, dok su naši maternji jezici – oni koje smo slušali od malih nogu i koji nam ulivaju osećaj prisnosti – samo „dijalekti“. Nešto što zvuči sporedno, manje važno.

Ali, da li je to zaista istina?

Priča o „tajnom receptu“

Hajde da sagledamo ovo pitanje na drugačiji način.

Zamislite da vaša baka ima tajni recept za dinstanu svinjetinu koji se prenosi s generacije na generaciju. Ukus tog jela je vaša najtoplija uspomena iz detinjstva. Kasnije, vaši roditelji su odrasli i otišli u različite gradove, poput Šangaja, Guangdžoua, Čengdua. Oni su, prema lokalnim ukusima, malo prilagodili bakin recept: rođaci iz Šangaja su dodali malo više šećera, pa je jelo postalo slatkastog ukusa; rođaci iz Guangdžoua su dodali žuhou sos, pa je ukus postao intenzivniji; rođaci iz Čengdua su dodali malo douban paste i sečuanskog bibera, pa je jelo postalo ljuto-začinjeno i aromatično.

Iako se ukusi ovih unapređenih verzija dinstane svinjetine razlikuju, svi vuku koren iz bakinog „tajnog recepta“. Svaka od njih je izvanredno ukusna i nosi jedinstvenu priču i emociju svake porodične grane.

Sada se pojavio veliki lanac restorana koji je lansirao standardizovanu „nacionalnu dinstanu svinjetinu“. Ukus je dobar, ujednačen u celoj zemlji, praktičan i brz. Zbog efikasnosti i ujednačenosti, škole, kompanije i televizija promovišu ovu „standardnu verziju“.

Postepeno, ljudi su počeli da misle da je samo ova „standardna verzija“ prava i dostojna dinstana svinjetina. Dok su porodične slatke, slane, ljute „nasleđene verzije“ smatrane „domaćom hranom“, nedovoljno „profesionalnom“, pa čak i pomalo „zaostalom“. Vremenom, mlađe generacije su znale samo ukus standardne verzije, a bakin tajni recept i one kreativne, unapređene verzije polako su se izgubile.

Zar ne zvuči ova priča tužno?

U stvari, naši „dijalekti“ su baš ta „porodična jela“ dinstane svinjetine, puna ličnosti i istorije. A mandarinski je ta efikasna, standardna „nacionalna verzija“.

Minan (minnanhua), kantonski (yueyu), vu (wuyu), hakka (kejiawa)... oni nisu „regionalne varijante“ mandarinskog, već jezici koji su se razvijali paralelno s njim kroz istoriju, a takođe potiču iz starog kineskog jezika. Oni su kao različite grane koje su se bujno razvijale na porodičnom stablu, a ne male grančice koje rastu iz glavnog debla.

Nazvati minanskim kineski „dijalektom“ kineskog jezika je kao nazvati španski ili francuski „dijalektom“ latinskog jezika. Sa lingvističke tačke gledišta, razlike među njima su odavno dostigle nivo „jezika“ i „jezika“, a ne „jezika“ i „dijalekta“.

Šta gubimo kada izgubimo „jelo“?

Kada nestane „porodično jelo“, ne gubimo samo ukus.

Gubimo bakinu užurbanu figuru u kuhinji, gubimo tu jedinstvenu porodičnu uspomenu, gubimo emocionalnu vezu koja se ne može reprodukovati „standardnom verzijom“.

Isto tako, kada dijalekt opada, gubimo mnogo više od pukog komunikacionog alata.

U Penangu, u Maleziji, lokalni minanski kineski (poznat kao „penanški fukien“) suočava se sa sličnom dilemom. Generacije kineskih imigranata tamo su, koristeći svoj jezik, inkorporirale lokalnu kulturu i stvorile jedinstven rečnik i izraze. To nije samo sredstvo komunikacije, već i nosilac njihovog identiteta i kulturnog nasleđa. Ali sa popularizacijom engleskog i mandarinskog, sve je manje mladih koji ga tečno govore.

Nestanak jezika je kao da je poslednja stranica iščupana iz porodične istorije. Duhovite izreke, drevne poslovice, jedinstven smisao za humor, koji se mogu precizno izraziti samo tim jezikom, nestaju s njim. Ta emocionalna veza između nas i naših predaka postaje zamagljena.

Povratak vašem „tajnom receptu“ je stvar ponosa

Srećom, sve više ljudi počinje da shvata dragocenost ovih „porodičnih tajnih recepata“. Kao i oni mladi u Penangu koji se trude da zabeleže i promovišu fukien jezik, oni se ne drže zastarelih stvari, već čuvaju blago.

Ne moramo da biramo između „zavičajnog govora“ i „mandarinskog“. Ovo uopšte nije borba „ili-ja-ili-ti“. Govorenje mandarinskog nam omogućava komunikaciju sa širim svetom, dok ponovno usvajanje zavičajnog govora nam omogućava da dublje razumemo ko smo i odakle dolazimo.

To je još „kul“ bilingvalna sposobnost – vešto rukovanje zvaničnim jezikom i uživanje u bliskosti zavičajnog govora.

Dakle, sledeći put kada budete razgovarali telefonom s porodicom, pokušajte da razgovarate o svakodnevnim stvarima na svom zavičajnom govoru. Sledeći put kada čujete nekoga da govori dijalektom, pokušajte da cenite tu jedinstvenu lepotu. Ako imate decu, naučite ih nekoliko najjednostavnijih reči na zavičajnom govoru, to je jednako važno kao da ih naučite kako se zovu.

To nije „zaostalo“, to je vaš koren, vaš jedinstveni kulturni pečat.

U ovom globalizovanom dobu, lakše nam je nego ikada da se povežemo sa svetom. Ali ponekad, najudaljenija distanca je upravo ona između nas i naše najbliže kulture. Srećom, tehnologija takođe može biti most. Na primer, kada želite da podelite porodične priče sa rođacima u inostranstvu, ali brinete o jezičkoj barijeri, alat za ćaskanje sa ugrađenim AI prevodom, poput Lingogram, može vam pomoći da razbijete početne komunikacione barijere. Nije tu da zameni sam jezik, već da izgradi prvi most komunikacije, omogućavajući da se izgubljeni „porodični tajni recepti“ ponovo podele i saslušaju.

Ne dozvolite da se vaš najdragoceniji „porodični tajni recept“ izgubi u vašoj generaciji.

Od danas, ponosno recite drugima: „Govorim dva jezika, mandarinski i svoj zavičajni govor.“