Da li ste sa 16 godina dovoljno zreli da odlučujete o budućnosti države? Nemci su se već žešće posvađali zbog toga.

Da li ste ikada imali ovakav osećaj?

Odrasli uvek za stolom za ručavanje razgovaraju o „velikim stvarima“ – cenama nekretnina, politici, međunarodnim odnosima. A vi, kao mladi, imate bezbroj ideja u srcu, kao što su anksioznost zbog ekoloških problema, nezadovoljstvo obrazovnim sistemom, ali čim progovorite, uvek dobijete odgovor: „Još si mali, ne razumeš.“

Kao da postoji nevidljiva linija koja deli „odrasle“ od „dece“. S ove strane linije, nemate pravo da se mešate; s one strane linije, su oni koji su prirodno donosioci odluka.

Dakle, gde bi ta linija trebalo da bude povučena? Sa 18, 20, ili... 16 godina?

Nedavno se Nemci žestoko raspravljaju o ovome: da li bi trebalo da se starosna granica za glasanje snizi sa 18 na 16 godina.

Svađa oko „porodičnog ključa“

Možemo zamisliti državu kao veliku porodicu, a pravo glasa kao „porodični ključ“.

U prošlosti, ovaj ključ je bio samo u rukama „roditelja“ (starijih građana). Oni su odlučivali o svemu u kući: stilu uređenja (urbanističko planiranje), troškovima za struju i vodu (javni budžet), pa čak i o tome koliko će klima-uređaj biti uključen (ekološka politika).

Dok „deca“ u porodici (mlađa generacija), iako takođe žive ovde i živeće ovde decenijama, nemaju ključ. Mogu samo pasivno da prihvataju odluke roditelja.

Ali sada, „deca“ više neće to da trpe.

Globalna omladina, predvođena „ekološkom aktivistkinjom“ Gretom Tunberg, svojim je delima pokazala koliko im je stalo do budućnosti „kuće“. Izašli su na ulice, pozivajući na rešavanje klimatskih promena – na kraju krajeva, ako „kuća“ u budućnosti postane sve toplija zbog odluka odraslih, najteže će biti onima koji će u njoj najduže živeti.

Istraživanje iz 2019. godine pokazalo je da je preko 40% mladih Nemaca „veoma zainteresovano“ za politiku. Oni više nisu generacija „političke apatije“.

Stoga su neki prosvetljeni „roditelji“ (poput Zelenih i SPD-a u Nemačkoj) predložili: „Zašto ne bismo dali ključ i šesnaestogodišnjacima? Budući da im je toliko stalo do ove kuće, trebalo bi da imaju pravo glasa.“

Ovaj predlog je odmah izazvao buru na „porodičnom sastanku“.

Protivnički „roditelji“ su zabrinuti: „16 godina? Da li su zaista dobro razmislili? Neće li ih neko prevariti? Neće li samo misliti na žurke (nesavesno glasanje) i napraviti haos u kući?“

Zvuči li vam ovo poznato? To je upravo nadograđena verzija rečenice „Još si mali, ne razumeš“.

Pravo na odlučivanje o budućnosti nikada nije bilo nešto što se podrazumeva

Zanimljivo je da se u istoriji standard „ko ima pravo na ključ“ neprestano menjao.

U Nemačkom carstvu u 19. veku, samo su muškarci stariji od 25 godina imali pravo glasa, što je činilo samo 20% ukupnog stanovništva. Kasnije su i žene izborile to pravo. Još kasnije, 1970. godine, starosna granica za glasanje smanjena je sa 20 na 18 godina.

Vidite, takozvana „zrelost“ nikada nije bila fiksni fiziološki standard, već društveni konsenzus koji se neprestano razvija.

Jedan naučnik za demokratska istraživanja je precizno istakao: „Pitanje prava glasa je suštinski borba za moć.“

One političke stranke koje podržavaju smanjenje starosne granice, naravno, nadaju se da će osvojiti glasove mladih. Ali dublji smisao je u tome što, kada društvo počne da raspravlja o „da li treba dati pravo glasa šesnaestogodišnjacima“, ono zapravo preispituje jedno fundamentalnije pitanje:

Da li mi zaista verujemo našoj sledećoj generaciji?

Umesto da pitate „Da li ste spremni?“, dajte im odgovornost i pustite ih da se pripreme

Vratimo se na metaforu „porodičnog ključa“.

Mi se brinemo da će šesnaestogodišnjaci zloupotrebiti ključ kada ga dobiju. Ali jesmo li razmišljali o drugoj mogućnosti?

Upravo zato što ste im dali ključ, oni počinju da uče kako da zaista preuzmu odgovornost „člana porodice“.

Kada znaju da njihov glas može uticati na okruženje zajednice i školske resurse, tada će biti više motivisani da razumeju ta pitanja, da razmišljaju i da donose odluke. Prava rađaju odgovornost. Poverenje je samo po sebi najbolja edukacija.

Dakle, ključ problema možda nije u tome da li su „šesnaestogodišnjaci dovoljno zreli“, već u tome „da li smo spremni da im damo prava kako bismo im pomogli da postanu zreliji“.

Ova rasprava koja se odvija u Nemačkoj, zapravo je tema sa kojom se suočava ceo svet. Ona se ne tiče samo jednog glasačkog listića, već i toga kako mi gledamo na budućnost, i kako da idemo ruku pod ruku sa mladima koji je stvaraju.

A u ovom globalizovanom dobu, razumevanje glasova izdaleka i učestvovanje u svetskim diskusijama postalo je važnije nego ikad. Srećom, tehnologija ruši barijere. Na primer, alati za ćaskanje sa ugrađenim AI prevodom, poput Lingogram, omogućavaju vam da lako komunicirate sa prijateljima širom sveta, bilo da razgovarate o pravu glasa u Nemačkoj ili delite svoje viđenje budućnosti.

Na kraju krajeva, budućnost ne pripada samo jednoj zemlji ili jednoj generaciji. Kada možete razumeti jedni druge, ovaj svet zaista postaje naš zajednički dom.